POSTEKOLOGIJA

Krompir u kaputu

(ili: ako je Tesla eksperimentom u baraci napravio zemljotres na Nijagarinim vodopadima, da li onda i ponoćno četovanje dva druida mo?e da bude uzrok kraljevačkog zemljotresa?)

Na sav u?as koji sobom nosi, zemljotres i ne?to korisno donosi: očas te podseti da, za tren, mo?e? da izgubi? sve ?to si stekao, pa i sam taj ?ivot koji si, ne la?imo se, badava dobio, a da ga ničim nisi ni zaslu?io. Zemljotres ti stavi do znanja, moj bajo, da si obična va?ka na ovoj planeti Zemlji, da nisi ni?ta vredniji od crva, da si ne?to kao ki?na glista čiji ?ivot ne vredi ni?ta, pogotovo ako si, po ubeđenju, nihilista i ne veruje? da staro jato arijskih bogova jo? uvek na Avali drema. A imaju, bre, i boga zadu?enog za zemljotrese, imaju Hermesa, i, kad se on prome?kolji, eto ti kermesa. Hermes je sravnio sa zemljom i neosvojivu dunavsku Troju, tako da su Ahejci pobedu dobili na tacni. Dakle, nije bilo nikakvog Odisejevog trojanskog konja, čuo se samo potmuli topot zemljotresa koji je dolazeći od Karpata ru?io sve do dunavskog u?ća, pa su Trojanci po?li u velike seobe ka zapadu. Jedni su sa Enejom stigli u Etruriju, ka dana?njem Rimu, drugi su sa Parisom osnovali u Francuskoj grad Sorbonu, a treći su, na u?ću Temze, osnovali novu Troju. Da, tako se London, nekad, zvao...
I, dok, sam o tome elektronski ćaskao sa Arturom Pendragonom, duhovnim vođom britanskih druida iz Stounhend?a. drmnuo je, usred četovanja, zemljotres u Vitkovcu kod Kraljeva! I, odmah, sam, u magnovenju, uvrteo sebi u glavu da sam, druidskim četovanjem, sru?io Avalu. Izleteo sam kao sumanut na terasu, onako u gaćama, da vidim da li pada Avala, a ona spava li spava snom drevnog svetili?ta. Tek tada sam zatra?io pomoć Javnog servisa, i, čujem drmnulo kod Kraljeva. Cele noći nisam zaspao, grizla me savest da sam učestvovao u pravljenju kraljevačkog zemljotresa.
E, sad, najlak?e je reći da sam, konačno, prolupao, ali, polako, Srbi, slu?aj ovamo! Epicentar zemljotresa bio je u VITKOVCU, a tu ti je, odmah, i VITANOVAC! Jo? malo dalje, kod Čačka, je i VIDOVO, rodno selo Irinejevo, mislim, Patrijarhovo, a i moje imanje na Suvoj planini, odskora, zovu, takođe, VIDOVO zbog Vidovog hrama koga sam, letos, podigao. I kako da ne pomislim da sam boga Vida probudio, a on se, eto, Srbima zemljotresom oglasio... ?ta!? Blesavo vam!? Dobro, idemo dalje: vođa britanskih druida, rekoh, zove se Artur PENDRAGON, to jest Pisac Dragon, a on mi je, po liku, sličan kao jaje jajetu. Ba? kao i na?a imena. Nisu li DRAGON i DRAGAN sinonimne reči za - ZMAJA.
Ah, zmajevi, zmajevi! U vreme boga Vida bila ih je puna Srbija! Avala se, bre, od zmajeva nije videla, iznad avalonskog svetili?ta su leteli, kru?ili i verno ga čuvali... I, ?ta ako su se i oni probudili i u zemljotresu u Vitkovcu učestvovali!?
Nego, lepo vidim da je moja druidska hipoteza o zemljotresu i K. G. Junga zavela, ali i očinski zabrinula: "Ah. moj ludi dečače, mnogo si se gri?om savesti opteretio! Tvoje četovanje sa Arturom Pandragonom krajnje je bezazleno. Pre će biti da kraljevački zemljotres ima veze sa - BonstilomG? ?ta ako se, recimo, neko iz Bonstila sa Teslinim oru?jem poigrava!? To bi, i po Cici Paviću, bila unutra?nja strana kraljevačkog zemljotresa..." Jungova teorija zvuči mi jo? blesavije. Ali, gde to da ka?e? nekom ko ti je guru...
Subota. Od ranog jutra zevam sa terase u Avalu, i, tra?im pogledom, bar, jednog zmaja. Ali, oko avalskog tornja samo prljava izmaglica, ah, pro?lo je nepovratno vreme zmajeva, vreme dragona ili dragana, kako vam volja. Sada je, bajo, vreme gmazova bez krila i bez vatre u nozdrvama.
Kad, iz dnevne sobe, čujem pucketanje fitilja koji u kandilu dogoreva. Elem, i kandilo me upozorava da je krajnje vreme da krenem na Novo groblje jer Mitrovske su zadu?nice u subotu bile, moj Srbine. I, već, klomparam Gročanskom, jedva da sam stigao do Vojislava Ilića, kad, tiruli. tiruli, pi?ti mučki morbidni. Zove Gaga, sva uspaničena. ?Zna? li da su Dejana Lučića priveli na informativni razgovor zato ?to je na Fejsbuku napisao da je zemljotres u Kraljevu priprema za rat u Iranu!!!?" Tu mi se kefalo skroz blokira, a Jung se samo potuljeno sme?ka. I kao da sam opaljen mokrom čarapom, čujem Gagu: "Uzmi neku mapu i prati liniju zemljotresa, od Banjaluke, preko Kraljeva, do grčkih ostrva, i, videće? da je linija zemljotresa neuobičajsno - geometrijski prava!"
Sa Novog groblja svratim sa Biljom na Đeram pijacu, ali samo zbog mekika, a onda ?ibaj kod Cvetka jer tamo je, brale, pijaca jeftinija. E, tamo se natovarim sa d?akom prave ?ilje, a nakitim se i cegerima sa kupusom, ljutom paprikom, belim lukom i krompirom... Takvu mazgu te?ko će? danas naći, slatka sestro, ali jo? te?e će? je i nahraniti. Te Biljino pikantno jelo, mislim na njen ?krompir u kaputu", ne mo?e moju alu da zakrpi bez ramsteka i bećarca, i, naravno tepsijom tufahija, a Nikolino vino se, jel da, podrazumeva.
Tako o?dran zakonjo?em u lige?tulu sa Hajdegerom u krilu, i, čujem sa sedmog neba moju Crnu: ,Dr?i se ti samo Artura Pendragona, va?a udru?ena druidska sila moćnija je od Bondstila! Kao ?to je i Biljin krompir u kaputu moćniji od njinog hamburgera.


Kako sam samo drhtao od uzbuđenja, ah, kako sam drhtao od dečačke radosti! Celu noć nisam zaspao, jer moj hrast iz Medveđe, od koga ćemo deljati boga Vida, krenuo je preko Lapova i Smedereva, po sne?noj mećavi. A kada je, uz mnogo muka. stigao na Adu Ciganliju, u Ratkov atelje, drhturio sam od milja kako da sam sreo nekog starog rođaka koga davno nisam video...
Ali, ne mo?e?, moj brale, u Srbiji da bude? radostan du?e od dan dva. Mora neko ?ivot da ti zagorča i da od tebe pravi vola. Ovde mislim na ministra Sa?u Dragina koji je re?io da pravi ?volove srpske proizvodnje" i da ih izvozi za Rusiju i Belorusiju. Kao oni nemaju dovoljno svojih volova, pa ćemo mi da ih snabdevamo od 2011. do 2016. godine. Pa ako im na?i volovi budu dobri, posao mo?e da se radi i do kraja veka, a i milenijuma. Mora milenijumski, bato, da se razmi?lja!
E, sad, nemamo mi volova koliko nam treba, bajo, a krava jo? manje jer smo ih, ba? zbog ministra Sa?e, i poklali. Ali, zato ćemo, po Draginovom megaplanu, da uvezemo iz Evrope PEDESET XILJADA rasnih krava, pa ćemo da ih parimo sa proverenim srpskim volovima, a telad i junce isporučivaćemo na?oj slovenskoj braći.
Ah, Sa?enjka, Sa?enjka! Pa cela Evropa nema 50.000 rasnih hol?tajn-frizijskih steonih junica. Jer, i u Evropi kolju. Mislim, kolju ih zbog bolesti ?plavog jezika". I ?ta i da nabavi? koju hiljadu frizijskih rasnih lepotica, kome će? ih podvoditi, moj Sa?a!? Kilavim, nikakvim srpskim volovima!? Me?anci, rođeni iz tih brakova, te?ko da bi pro?li kod supermena Putina, pa ne bi ni kod Luka?enka koji, evo, četvrti put pobeđuje na izborima. I da li misli?, Sa?enjka, da je srpski seljak toliki vo, pa da, pet godina, Rusima isporučuje telce i junce i da ?profitira" tako ?to će mu ostati islu?ena, bole?ljiva evropska krava, koja bi se pet puta telila, i, skupim ruskim lekovima lečila! Bre. Dragine, vidi se da ni dve nacrtane koze u ?ivotu nisi čuvao, a ministar poljoprivrede si postao! Ali, dobro. I Boki Kluni js zavr?io psihologiju, pa, evo, uspe?no vodi i DS i dr?avu! I, to ?na jednoj nozi", kako sam ka?e. U njegovim milenijumskim ciljevima, o kojima je, onako nadahnuto, govorio i u Ujedinjenim nacijama, valjda je zacrtana i ta Sa?ina proizvodnja srpskih volova...
K. G. Jung vidi da sam poplavio od besa. pa sve okreće na ?alu.
?Uh, kako bi ss nad ovom srpskom ?volovskom idejom" Mihail Bulgakov razigrao! Jer, ovo je prava staljinistička priča o ruskim Potemkinovim selima u kojima bi ?iveli srpski volovi! Nego, manimo se Dragina, hajdemo na otvaranje izlo?be povodom četrdeset godina otkako je umro Leonid ?ejka..."
Klomparam sa Biljom niz Gročansku ka hotelu ?Slavija", na izlo?bu ?ejkinih, ali i ranih radova Olje Ivanjicki; oboje su bili deca ruskih belogardejaca. Na naslovnoj strani izlo?benog kataloga dirljnva slika; ?ejka na Oljinoj butini, na butini najseksepilnije ?ene negda?njeg Beograda, slika akvarelom stra?nog zmaja.

Ah, Olja! Htela je da me slika kao golog Isusa na raspeću, aln nisam se dao. Kao da sam. jo? tada, dok sam mlađan bio, negde u dubini du?e znao da taj Nazarećanin nije postojao. Ali sam zato, pre pet godina, molio Olju da me portreti?e i tu sliku i danas dr?im iznad uzglavlja. Nego, te plave oči kao da nisu moje, mnogo su ledene. Pa ni čelo, ni jagodice. malo su azijatski ruske, a ni tajnovit sme?ak nije moj. A brada na slici je retka, i, vidi se da je Leonardova...
Nego, u taj četvrtak. kada smo se sa izlo?be vratili, na Javnom servisu javljaju da hoće da otkopaju grob Leonarda da Vnnčija i uzmu iz njegovih kosti DNK, ne bi li utvrdili da je Mona Lnza. u stvari, Leonardo!
Pogledam ispod oka mog gurua iz ?vice, a on se značajno sme?ka ?to se, eto, jo? jednom pokazuje da na?im ?ivotima vladaju ?jungovski sinhroniciteti". Tu priznam Jungu da me je Olja, vi?e puta, terala da prizivamo duh Leonarda da Vnnčija. Ali, uporno sam to odbijao, jer sam, iz iskustva, znao koliko je to opasna rabota. Onda je ona za taj ezoterijski posao pridobila neka va?na beogradska imena koja vi?e nisu među - ?ivima. Nemam dokaza, ali tvrdim da ih je Leonardo pobno i na onaj svet odneo, jer, gore, na nebesima. zna da bude smrtno dosadno. Nema tamo Sa?e Dragina da te sa proizvodnjom srpskih volova zabavlja.
Nego, istrugao me hladan vetar, kao zver sam ogladneo. masno ćebe bih pojeo! Te sam navalio na - mantije. Dobro, ne na kaluđerske, već na Biljanine.
Mada, je?ćemo i mantije kaluđerske kada dođe vreme... A ove Bnljanine ba? su ukusne, dođu kao bombice, kao ?ka?ikare" od testa, a punjene su mlevenom junetinom i prazilukom pa zalivene pavlakom. Kad sma?e? tepsiju mantija, mo?e? slobodno da loče? Nikolinog vina. Hoću da čujem najnovije vesti o Tačiju, Vuku Jeremiđu, ali, oće?, zakonjo?em jo? kod ?pice večernjeg dnevnika. Ali me zato moja Crna o mnogo va?nijim stvarima obave?tava.- "Kao ?to je Leonardo, po sebi, slikao Madonu, tako je i Olja. porteti?ući tebe, naslikala sebe. Ali, to ne znači da te nije volela, niti je ikada mislila da si obična srpska volina!"

Ljubičastveni u Viminacijumu

(ili: ako Mi?ko Korać, srpski Indijana D?ons, tvrdi da je arheologija jedna od najprofitabilnijih svetskih industrija, da li to znači da će Srbi, prvo, izumreti, pa onda Koraća shvatiti?) 

Verovatno ste, bar, jednom u ?ivotu, makar i slučajno, čuli Vivaldijev koncert za violinu i orkestar. Lak je, pevljiv, a mo?e i da se zvi?duće. Obično se daje deci da ga sviraju već na prvim godinama Ni?e muzičke ?kole. I kao ?to sam, kao dete, morao da sviram violinu, morao sam da sviram i Vivaldijev koncert. A ?to sam morao? Eh, ?to! Zato ?to je to svirao i moj stariji brat, inače ?vaba iz Berlina, a koga nikad u ?ivotu nisam video!? Bajdvej, za njega sam čuo tek 1996. godine kada mi je otac na samrti bio, pa mi se ispovedio. Ah, ?arko, moj ?ludi ?arko?! Kao kraljev pilot pobegao je iz nemačkog zarobljeni?tva avionom! A onda je za britansku avijaciju, dve godine, bombardovao Rur i Sar, da bi, krajem rata, bio sru?en iznad Berlina. Tu ga je zarobila neka nemačka mlada zemljoposednica na čiju je farmu padobranom pao, a njeni brat i otac već su bili pali ispod Staljingrada... E, ta ?vabica rodila mi je brata, i, taj bratac, čujem, svirao u berlinskoj filharmoniji, dakle, svirao mnogo zahtevnije stvari nego ?to je Vivaldijev koncert za početnike..
Slu?am tog Vivaldija na terasi u lige?tulu, zvuk violine dolazi, odozdo, sa trećeg sprata, i, ste?e me ne?to u grlu, a to se, valjda, de?ava kada ti, po stare dane, izlazi na oči detinjstvo, kada zami?lja? brata koga nikad nisi video, i, to brata ?vabu. A, ka?u, da je takođe lep, plavook, atletski građen. A kako i ne bi takav bio kad je od Jovanovića?, od suvoplaninskog semena.
U tom gnjecavom raspolo?enju, u subotu, krenem ispod Brankovog mosta da sadim ? plave jorgovane!? ?tooo!? Kako ?to! Zvala Vesna da Vinča, a pozvala i neke grdne evropske plemiće, prinčeve, grofove, pa, eto, zvala i mene. Ko veli, da se vidi da i mi konja za trku imamo. I to kakvog konja, nakinđurenog od glave do pete, a na prsluku od crne čoje i srebrni konjić sa cirkonima.
Kad tamo, na obali pored Save, razapeti ?atori, a ispred njih se otegao red; dele se ljubičaste pantljike da se njima sadnice jorgovana vezuju. Dele se i ljubičasti ?alovi da bi bili svi, pomalo, ljubičastveni.
Sa Biljom i Aleksandrom sadim plave jorgovane, kod Starog mosta, povezujemo ih ljubičastim pantljikama na kojima su, crnim flomasterom, ispisana na?a imena. Pa, kada se, za trista godina, vratimo, da tačno znamo čiji je čiji jorgovan, zasađen 3. oktobra 2009. godine. Oh, da li će jednog dana i Sava biti dolina starih plavih jorgovana. I nikad mi neće biti jasno kako su to Uro?u Nejakom tako brzo, za dva tri meseca, porasli plavi jorgovani i nevestu Jelenu An?ujsku dočekali, e da bi sve bilo u ra?koj dolini kao u njenoj Provansi?! Ali, kod Nemanjića je, izgleda, sve moglo. Ako su mogli da, zbog Hristove vere, pobiju pola Srbije, ?to onda Uro?evi jorgovani ne bi, odnegde, bili iz korena i?čupani i u ra?ku dolinu presađeni. Nisu li od i?čupanih i presađenih Srba, tamo, u Bosni nikli i procvetali muslimani?
Elem, Jelena An?ujska je na Uro?eve jorgovane pala, i, iako već ?matora?, sa osamnaest godina rodila je Srbima Dragutina i Milutina, a njihova bratska ljubav nadaleko je poznata. Tu Jung seiri na srpskoj muci, sa sadnicom jorgovana u ruci: ?Zato i nije lo?e ?to jo? nisi video brata iz Berlina. Jer, mo?da biste se, odmah, za gu?e pohvatali, jedan drugog oćoravili, osakatili, utamničili. Mo?da biste drugi svetski rat nastavili, po?to ta rabota ne biva bez ?vabe i Srbina...?
Nego Vesni da Vinča je malo ?to smo joj savsku obalu između dva mosta, za ove tri godine, zasadili, pa nas trpa na lađu, te ajd, Dunavom ka Viminacijumu da i njega plavim jorgovanom oplavimo.
Ah, kako je samo tog nedeljnog jutra Dunav pod Nepobedivim Suncem ble?tao! Sećam se, tako je sijao i kada ga je Aleksandar, uoči puta za Indiju, pohodio, kada se u delti Dunava, na ostrvcetu Belo, grobu Ahilovom poklonio. Ble?tao je Dunav, ali je sijao i Aleksandar, i, sećam se, oh, kako se samo sećam, da je to dunavsko ble?tavilo Bukefala nerviralo, dra?ilo. Eh, kako je samo frktao i kopitom zemlju kopao! Čini ti se, svaki čas bi za Indiju poleteo...
Dok plovimo Dunavom, tamo, negde kod smederevske tvrđave, Vesna Pe?ić priča o ocu Radivoju koji je vinčansko pismo de?ifrovao i ustanovio da je drevna vinčanica, u stvari, ova na?a dana?nja ćirilica! I, avaj, zbog toga je morao da be?i od Srba u Milano. Jer, Milanezima, gle, nije smetalo ?to je etrursko pismo, kao mlađe, od vinčanskog pisma nastalo. Tu sam se dokopao mikrofona, pa sam evropskim plemićima, prinčevima i grofovima pričao da je Troja bila, ovde, na dunavskom moru. Simonida, kći Milićeva, simultano me je, na francuski, prevodila, i, sva ta evropska gospoda, zaneto, kao deca iz prvog razreda, pomno su slu?ala i na kraju, ba?, aplaudirala. Pljeskao je i moj ?vajcarski guru, mislim, Karl Gustav Jung, pa će reći: ?Oh, kako sam srećan ?to si, evo, i ti stasao u gurua za kojim će, uskoro, poći Srbija. Mislim, ona pametna Srbija...?
Kad smo pristali uz obalu, na molu ?Dunavskog dragulja? prilazi mi sportski odeven pedesetogodi?njak, vidi se, ?vajcarskog ?lifa. I ko će biti? Sin akademika Nikole Pantića, inače, mog prijatelja. A sin Milan, mislim, Pantić, ?ivi u Cirihu i dr?i tamo ?kolu fudbala, a igrao je u ?Čukaričkom? dok ga tata na studije lingvistike nije oterao. Pitam: A gde u Cirihu ?ivite? Ka?e: ?Ze ?trase, pored samog jezera.? A, zar pored samog jezera nije Kisnaht ?trase? I nije li tamo Jungova kuća? Tu se Ciri?anin malo zbuni, pa će: ?Da, i kuća i Jungov institut! Tamo obično ?etam psa.? Pogledam, brzo, Junga, a on klimne glavom; poznaje kom?iju Milana Pantića. Ali, ?ta vredi kada g. Pantić Junga ne vidi? kao i većina ?ivih koji, i, čak, tvrde da je ?doktor Jung preminuo pre pedeset godina...?
Potom nas je Mi?ko Korać, srpski Indijana D?ons, kao prave turističke ovce po Viminacijumu vodao, i, otvoreno je izlagao svoju teoriju da je arheologija, pre svega, jedna od najprofitabilnijih svetskih industrija. Ali, dok se Srbi toga sete, izumreće.
U taj čas, tiruli, tiruli. Zove braca iz Vrčina: ?Crna omacila dva mačeta, jedno ?uto, drugo crno.? Seo sam na klimavu klupu pored jedne ?upe, pored balona u kome počiva mamutica Viki. Iza dimnjaka termoelektrane gledao sam ljubičasti zalazak Sunca, ali ljubičast od elektraninog dima. Na toj klupi sam, opijen dimom, i zadremao i u polusnu sam glas moje Crne jasno čuo: ?Po?to ne mo?e? da vidi? tog tvog brata iz Berlina, evo, ja sam ti dvojicu rodila, i, obećavam, sviraće Vivaldija.