O AUTORU

Apstrakt - Pogledaj video - Poruči

• O PISCU Dragan Jovanović (67) je svoja prva tri romana spalio, a njegov prvenac „Žitije Savino od Bogumila monaha“ (1996) iako prećutan od knnjiževne kritike uzburkao je duhove u SANU, SPC, ali i u CK SKSrbije!? Jovanović je u medijima nazvan „srpskim Ruždijem“ koji Nemanjiće smatra odgovornim za nečuvene masakre nad Srbima koji nisu hteli da se odrekne stare vere u boga Vida, ali i bogumile kojima nije bila potrebna nikakva, pa ni nemanjićka crkva da bi se stiglo do Boga. Samo su izuzetno retki srpski intelektualci, poput Ivana Đurića, ali i Dragoša Kalajića Jovanovićevu literaturu upoređivali  sa Bulgakovim i Umbertom Ekom. Obračunavajući se sa srpskom modernom književnom kritikom, koja ga uporno prećutkuje, Jovanović piše i „Kobna jaja Aleksandra Poserkova“, burlesknu, bulgakovljevsku komediju.

  Drugi Jovanovićev roman „Marijino jevanđelje“ i treći „Memoari Pontijea Pilata“ samo su krčili put  Jovanovićevom „indijskim Isusu“ kojim se još „Žitije Savino“ uputilo.           „Skica za Novu Bibliju“ i „Pisma Aristotelu“ tematski su radikalni zaokret u Jovanovićevoj literaturi. Ova dva romana su, posve, ničeovski i nihilistički. Bave se, dakle, ne samo zaljuljanim temeljima hrišćanske religije, već, i hrišćanskim vrednostima zapadne civilizacije. Jovanović, naime, drsko i otvoreno pita; ako Isus, po svoj prilici, uopšte nije ni postojao, ako je Isus, zapravo, Aleksandar Makedonski, da li se, uopšte, može govoriti o hrišćanstvu? Drugim rečima, Jovanović pita: znači li to da dve hiljade godina živimo u velikoj laži čije se, „kratke noge“ jasno vide, tek, danas na početku 21. veka? I koliko smo još to spremni da sa hrišćanskim lažima živimo?           Jovanović piše i na jeziku južne Srbije, na „srpskom jidišu“ kako on voli da ga zove. „Glupi tornik“, „Rastoklija“, „Bezbožnik“ i „Namćor“, takođe, tretiraju načete teme o pogibeljnoj ulozi pravoslavlja po Srbe, ali otvaraju svetsko pitanje neoateizma i neonihilizma na jednom krajnje marginaloizovanom , južnosrbijanskom jeziku. „Bezbožnik“ i „Namćor“ načinju temu biblijskog Potopa sa tezom da se ta katalizma desilo u Crnom moru i da je Noje, naš čovek srpskog arijevskog porekla, a da su Srbi božja deca koja vode poreklo sa Sirijusa. Ovo bi, možda, delovalo, krajnje blesavo, da tu tezu ne dokazuje i ruski akademik Anatolij Kljosov sa Harvarda.           Spreman za štampu je i Jovanovićev roman „Niče iz Guče“ na hiljadu stranica, a u kome se daje jedna sasvim drugačija slika o Prvom svetskom ratu i učešću Srba u njemu.           I, najzad, Jovanović, upravo, piše roman „Leonardo na Dunavu“ iz koga će se, takođe, videti da je Balkan prapostojbina arijevaca i da su Srbi, pa i Leonardo da Vinči, „božja deca“. Inače, Jovanović je bio dugogodišnji urednik NIN-a, a njegova kolumna u ovom nedeljniku je ubedljivo najčitanija i danas posle dvadeset i šest godina. Jovanović je, svojevremeno, još u jednopartijskom komunističkom parlamentu uspeo 1989. godine da, svojom rukom, napiše i izlobira Zakon o moratorijumu na izgradnju nuklearki u SFRJ na opšte zaprepašćenje domaće i evropske ekološke javnosti. Posle nuklearne katastrofe u Černobilju doveo je na oporavak u Srbiju oko 2000 černobiljskih mališana na oporavak i zato je dobio, prvo, medalju od Mihaila Gorbačova, a posle dvadeset i pet godina i najviši orden ukrajinskog parlamenta. Osnivač je Zelene stranke u Jugoslaviji i na prvim višestranačkim izborima 1991. godine, kao predsednički kandidat, pobedio je Slobodana Miloševića na svim crnim ekološkim tačkama Srbije i to bez čuvara biračkih kutija. Iako je politikom prestao da se bavi još 1993. godine, u jednoj anketi mladih iz 2010. godine proglašen je, pored Zorana Đinđića, za najpopularnijeg političara opozicije. Od 2011. godine živi na svojoj dedovini na Suvoj planini gde je podigao hram bogu Vidu, a već četvrtu godinu u njegovom Vidovu održavaju se naučni skupovi koji se bave predhrišćanskom istorijom Srba. To je i opsesivna tema Jovanovićeve literature.